In memorandum: GJ

Jutros sam bio u nabavku.

Na ulici, ide čovek pravo na mene. Stariji, sed, fino obučen.
Tačno ispred mene zastaje i kaže: "Znaš me?"
"Znam, kako da ne znam!" - Ljubazno lažem. Nije mi prvi put da me mešaju sa nekim i da se siti ispričamo. Navikao sam. Zašto ne biti ljubazan prema nekome...
A i ja nisam nešto bolji. Stalno zaboravljam imena... i datume... A ni rodbinske veze mi nisu najjača strana...
Kaže čovek: "Idem u Ž... Kući i da svratim na groblje."
Eh, barem znam odakle si, prijatelju... I ja sam odatle.
I tako, pade mi na pamet, ponovo, moja pokojna baba... 26.02. joj je bila godišnjica smrti.

Datuma rođenja se, na njenu užas, ne sećam... Ali se svega ostalog sećam ko juče da je bilo.

Bila je sila. Hajduk-žena.

Rođena u siromašnoj porodici, negde između ratova... Mislim da je 30tih godina prošlog veka. Od škole završila celih četiri razreda.
U školi odličan đak. Samo mnogo nemiran. Tukla je skoro celu školu, a one koje nije mogla, sačekivala je iza plota i kamenom razbijala glavu...
Posle razbijene glave Polkinom sinu, Gospodin Učitelj je pozvao roditelje na razgovor. To je tad bila velika sramota za roditelje. Odmah pobegla od kuće, kod svog dede u planinu, i tamo prespavala jednu noć.
Ona batine, po povratku kući, nije izbegla a ja nisam upamtio ko je bila Polka.
Upamtila te batine jer joj dva dana, za kaznu nisu dali da jede a celu nedelju majka nije pričala sa njom.
Od tad nije tukla nikoga. Lomila im "tablice" (Tada nije bilo sveske nego se sve pisalo na tablici).

Posle četvrtog razreda nije ni bilo više škole u selu, pa je ostala da pomaže kod kuće poljoprivredu. Za nastavak školovanja nisu imali para. A i da su imali, ne bi je dali...

Iz škole je ponela znanje da čita ćirillicu, znanje (kako teorijsko tako i praktično) o Religiji, perfektno znanje Zemljopisa, i dovoljno znanja iz matematike.
Pokazalo se, kasnije, više nego dovoljno, bato.
Latinicu je naučila sama... Mnogo kasnije, da bi mogla da čita novine...

Udata sa 16 godina, tu, u drugi kraj istog sela. Tih dva kilometara je tad bila daljina...
Deda je, mnogo kasnije, podbadao, u trenucima kada bi bio prezadovoljan urađenim poslom, da se udala za plac "uz drum" sa izlazom na reku. Ona bi mu odgovarala nešto u stilu: "Oženio si motiku!"
Takva su bila vremena. Porodice su se okupile i skopile dil. Upoznali su se, maltene, pred svadbu.

Moju majku je drala od batina za svaku grešku, isto kao što je njena majka tukla nju. A moja majka je primenjivala stečena znanja iz mladosti pa je mlatila mene nemilosrdno...
Ehhh... Šta ti je tradicija...

Bila je vizionar i zagovornik "modernih tehnologija".

Na njen nagovor, deda je prvi uveo vodu u kucu, na opšte zgražavanje sela. S' početka su svi ogovarali i čudili se tom postupku, a kasnije su sve seoske žene slale muževe kod dede na kurs: "Kako što jeftinije uvesti vodu u kuću?"
U novoj kući je, opet na njen nagovor, prvi u selu, deda izgradio kupatilo. Više uopšte nije bilo zgražavanja, nego su komšije dolazili da pomažu i "kradu zanat"...

E, da, i ovo moram da pomenem, na ubeđivanje moje majke, prva je uvela držanje kante za đubre u kuhinji!
Revolucija, bato moj!
Do tada se držanje đubreta u kući smatralo znakom vrhunske neurednosti i lenjosti domaćice. Nekoliko godina kasnije, i nekoliko desetina ogovaranja posle, sve žene su uvidele prednost postojanja kante... Praktična stvar, kad ne moraš svaki čas da istrčavaš napolje da bi nešto bacio, zar ne?
Što se tiče ostalih pokućanskih aparatura, urađaja i procedura, deda je bio daleko sofisticiraniji, ali o njemu, nekom drugom prilikom...

Patrijahalno vaspitana, bila je veliki radnik. Neumorna i u mladosti preka. Razvijenog smisla za pravdu. Kod nje su komšinice dolazile ko sad pred ustavni sud. Da se utvrdi ispravnost celokupnog "prekršajnog" postupka. Sudila je po kratkom postupku: Oćeš? Nećeš?

Što se tiče ideoloških uverenja, bila je... hmmm... nemam reči da opišem to stanje. Nešto kao Ortodoksni komunistički Vladika. Čudna mešavina.
Zahvalna do neba komunizmu što joj je dao zemlju i omogućio da izgradi i napuni kuću, da izškoluje svoje dete, da radi i svojim radom zaradi dovoljno. E, kad zahvalnost dođe do neba i do pitanja Boga, tu se nije slagala sa komunistima. Bog postoji. Nema dalje rasprave.
Volela je Tita ko svog sina ali i 48 su slavili krsnu slavu. Javno. I stalno se išlo u crkvu, kako seosku, tako i u SB.

Moj stari, tadašnji sektetar CKKPJ grada, se užasavao nekih babinih aktivnosti.
Pa, kao što rekoh, nema tu mnogo diskusije sa mojom babom. Ona je presudila da svako dete mora da bude kršteno i tako sam i ja, četrdeset dana po rođenju, kršten u SBskoj crkvi.
Bez prisustva majke i oca. Samo baba, deda, kum i pop.
Ne zato što je to bilo krišom, a ne! Uvođenje u veru se ne krije! Nego, takav je bio običaj. Decu vode na krštenje baba, deda i kum a ne roditelji.
Oćeš? Nećeš? To ti je! Tako mora jer se Božiji običaji poštuju.

Moji stari je bio komunista po ubeđenju. Ali, voleo je da ide na seoske slave. Međutim, prilikom kađenja (ko zna šta je "kaditi" zna i zašto se to radi na slavi, a ko ne zna... ne mora ni da sad nauči...) nije se krstio. To je izazivalo omanju nervnu revoluciju kod babe ali ga je trpela. Zarad dobrih tašta-zet odnosa...
Posle nekoliko godina nije više izdržala. Pred polazak na jednu slavu kod bližih rođaka, pozvala ga u stranu (da ne čuje moja majka) i strogo mu očitala: "Slušaj zete! Ima da se krstiš na slavu! Budi ti kolko oćeš komunista ali mora da se krstiš! El razumeš? Ako nećeš, nemoj da ideš na slavu! Jasno?"
Stari šta će, gde će, krene na slavu i prokrsti se... Od tad se krstio na regularnoj osnovi i kad treba i kad ne treba... Za svaki slučaj...

U kuhinji je bila mađioničar.
Naučila je nekoliko jela da sprema od svoje majke, i to znanje dovela do vrhunca. Jeo sam po mnogim kućama, birtijama, otmenim restoranima i hotelima, mada, takvu gibanicu i paprikaš niko nikad mi nije spremio. Čak ni majka.
Moja baba je kuvala dušom. Za svaku našu slavu je isprobavala po neko novo jelo. Samo uspešna bi iznosila. Ako slulčajno jelo nije prošlo "njeno oko", odlazilo je kao hrana svinjama.

Podrazumevalo se da "ženi je mesto uz šporet i u gradinu" (gradina = bašta) a muškarcu "uz plug i na poso" (poso = firma). Zgražavala se nad postupcima moje majke koja je mog starog umela da uposli da nešto skuva, opere ili pomogne u kući.
Upravo zbog takve životne filozofije (ponete od svojih roditelja) nikada nije radila u firmi. Ne zato što nije mogla već zato što nije htela!
A dolazili su, iz dedine firme, više puta posle 60tih godina, da je mole da se zaposli kao šef poljoprivrednog dobra... Što zbog svoje sposobnosti i inteligencije, što zbog pismenosti!!! Odbijala je uvek istim rečima: "ženi je mesto uz šporet i u gradinu"

A da je bila sposobna, bila je. Za sve.
Jedino ona je, 90tih godina, išla kod lekara, kako za sebe, tako i za komšinice i rođake, bez overene knjižice, uputa i po svojoj potrebi.
Sve je to otprilike izgledalo ovako:
1. Reši baba da ide kod lekara, npr: sutra.
2. Okupa se, spremi šta će da obuče, zakolje pile i spremi testo za "sukanu" gibanicu.
3. Ujutru podrani, stavi pile da se dinsta. Dok se pile dinsta, razvuče kore i ispeče gibanicu i kravajče (kravajče = mali hleb, najpribližniji kifli).
4. Sve to spremljeno uvije u foliju (i to je prva uvela u selu!) da se ne izgubi miris.
5. Uz put, kupi 200g kafe.
6. U bolnici se raspita ko je glavna sestra i pozove je, kao da joj nešto pomogne da pročita.
7. Dok zbunjena sestra gleda šta treba da pomogne, baba joj, krišom tutne onu kafu u džep i samo šapne "Uvedi me kod doktora Tog i Tog!"
8. Čim je sestra uvede, a dok čeka da izađe trenutni pacijent, baba ćuteći, na opšte zgražavanje doktora, ređa "ponude" po onom krevetu koji se nalazio u svakoj ordinaciji. I razmotava sve.
9. A miris se širi... Vruće dinstano pile... Pa vruća gibanica...
10. Čim izađe trenutni pacijent, kreće dril: "Deder, dete, odi probaj batak. Greota da se ladi! Jutros sam ispekla! Odi barem pomiriši ako nećeš da jedeš!"
11. Dok doktor(ka) žvaće batak i maže usta masnom gibanicom, baba polako, bez šurbe, sedne na stolicu za pregled.
12 "Dete, kad si već tu, ajd, pogledaj me za čas..."

Suština algoritma je da nikad nije molila. Uvek je naređivala. I podmićivala...

Niko nikad je nije odbio. Nikad nije imala uput. Nikad nije čekala red, nikad nije bilo da nema leka za nju. Nikad nezavršenog posla. Lekarima pile i gibanicu. Apotekarima tegla meda i flašica domaće rakije.
Vremenom je, tako upoznala gomilu doktora, apotekara, sestara, pomoćnog osoblja. Sa nekima se čak i sprijateljila, pa su je kasnije, kad smo uveli telefon (takođe na njeno insistiranje!) i pozivali da dođe na "pregled". Naravno sa sve piletom i gibanicom.
Jedan je, čak, slao i ambulantna kola da je odvezu i dovezu.

Svi su joj otvarali sva vrata. Svuda.
Kataster. Sud. Sup. Opština. Međugradski prevoz (Jednom je cela linija čekala da šofer pojede vruće pile. U znak zahvalnosti što je stajao ne na stanici nego pred našom kućom... Od tad smo imali privatnu autobusku stanicu pred našom kućom!) Poreska uprava. Ambulante. Firme. Portiri. Šefovi. Direktori. Svi.
Gde god je trebalo nešto srediti, išla je baba. I dinstano pile i gibanica.

U životu je imala samo jedan strah. Plašila se smrti. I to mnogo. Bezrazložno.

Umrla je lepo. Ako smrt može da bude lepa. U 5 minuta.
Toga dana se pospremila kuću, okupala se, pozvala mene, pozvala brata, pozvala majku. Sa svima se čula i stavila je da spremi ručak. Rekla dedi: "Probudi me za pet minuta. Samo da dremnem malo..."

I toliko.
Stvari za pokop je spremila još odavno. I to onim redosledom za stavljanje u sanduk! Samo je majka skidala sa gomile i ređala i delila, po protokolu kako su komšinice rukovodile.

Od nje mi je ostala nasledna reuma. I uvek kad sretnem nekog iz sela ili kad se menja vreme pa me bole kolena, ja se setim nje...

Preminula je 26.02 leta Gospodnjeg 2002. Bog da joj dušu 'prosti i neka joj je laka crna zemlja.