Od onomad me nema...
Tja, nagrnula sila i nevolja, a ja mlad (čuj ovo), naivan (pa čuj i ovo) i pun entuzijazma (nisam valjda ovde preterao?), goloruk odgovaram na gluposti...
Šta ću, otišle neke kolege, pa ja odrađujem i njihov posao... U poslednjih par meseci više toga se izdešavalo nego u poslednjih par godina...
Ali nisam o tome hteo...
Nedavno mi je jedan lik postavio pitanje:
"Šta imaš ti od toga što pišeš taj... to... to bre tvoje na internet?"
... sa adekvatnim podpitanjem:
"A što onda gubiš vreme??!?"
Pjahm... thmmm...
A sve je krenulo naivno... daleko pre bloggera, i wordpresa i RSS-a i ostalih današnjih lepota...
U to vreme jedan nas brat-po-str(m)uci/kolega je provalio dnevnik na mreži (iliti, u to vreme WebLog) i krenuo sa pisanijem. Nekako se to njegovo putešestvije sa pisanjem poklopilo sa nekim njegovim putešestvijem po inostranstvu, pa umesto da svima piše mailove, čovek lepo stavljao to na sajt pa mi, zainteresovani, čitali...
(Stvarno se ne sećam vremena, ali bilo je to u vreme čuvenog filmskog ostvarenja uMJEtnice Severine... Zezo se tada sa SEO pa napunio stranicu adekvatnim rečima i dobio posetu veću nego Krstarica)
Meni se zasvidela ta ideja sa pisanijem iz praktičnih razloga, u narodu poznatijih kao: tračarenje...
Vazdan nekih novosti i bisera, pa vidiš se sa ovim, pa drž priču, pa vidiš se sa onim, pa drž ponovo istu priču... pa posle petog ponavljanja iste stvari prolupaš i dosadi ti...
Kockice su se sklopile kada mi se i na poslu prerila čaša i tako je nastao prvi post: 05.09.2005...
Nakon toga bilo je još par pisanija, pa sam malo zaratio sa crnogorcima i preneo blog ovde gde je i sada...
U početku je to bio "blogčić za užu familiju"... krug prijatelja koji su sporadično navraćali... Kasnije, kako je vreme prolazilo, priča se širila... Pojavljivali su se neki agregatori, pa neki drugi servisi, pa je broj posetioca rastao u vremenu od 10ak na ~20, pa na ~30... i evo, konacno smo ovih dana na broju ~40ak stalnih posetioca...
E, sad, da se vratim na pitanje koje mi je postavljeno. Šta ja imam stvarno od toga...
Da ne filozofiram imam u suštini samo 2 stvari:
1. Vidi sliku... mislim, šta reći...
Apropo toga, izgleda da sam nekog mnogo povredio nekim tekstom (ima ih, ima), pa su mi malo pljuvali po prozoru komentarišući anonimno...
2. Eto, kad se hvalim da se hvalim do kraja: dobio sam (a i prihvatio) ponudu da pišem za jedan drugi blog. Doduše nije za široke narodne mase, već za široke programerske mase. Taj blog se bavi IT problematikom, tj. jedim delom IT-a.
Sve u svemu... mislim da ima više lepih nego ružnih stvari.
Upoznao sam (čuj upoznao, čitao i mislio o onome što pišu) mnoge drage ljude (OŠTRA SRPSKA PERA), video da nas ima koji mislimo svojom glavom...
Iako vas ne znam pojedinačno, drago mi je da ste tu. Lepo je znati da jedno (u današnje vreme i dva) solidno odeljenje dolazi na ovaj moj Odeljenski Čas.
Do 2o2-gog texta, voli Vas Vaš, nadam se prijatelj,
NoctuaForYou
Tja, nagrnula sila i nevolja, a ja mlad (čuj ovo), naivan (pa čuj i ovo) i pun entuzijazma (nisam valjda ovde preterao?), goloruk odgovaram na gluposti...
Šta ću, otišle neke kolege, pa ja odrađujem i njihov posao... U poslednjih par meseci više toga se izdešavalo nego u poslednjih par godina...
Ali nisam o tome hteo...
Nedavno mi je jedan lik postavio pitanje:
"Šta imaš ti od toga što pišeš taj... to... to bre tvoje na internet?"
... sa adekvatnim podpitanjem:
"A što onda gubiš vreme??!?"
Pjahm... thmmm...
A sve je krenulo naivno... daleko pre bloggera, i wordpresa i RSS-a i ostalih današnjih lepota...
U to vreme jedan nas brat-po-str(m)uci/kolega je provalio dnevnik na mreži (iliti, u to vreme WebLog) i krenuo sa pisanijem. Nekako se to njegovo putešestvije sa pisanjem poklopilo sa nekim njegovim putešestvijem po inostranstvu, pa umesto da svima piše mailove, čovek lepo stavljao to na sajt pa mi, zainteresovani, čitali...
(Stvarno se ne sećam vremena, ali bilo je to u vreme čuvenog filmskog ostvarenja uMJEtnice Severine... Zezo se tada sa SEO pa napunio stranicu adekvatnim rečima i dobio posetu veću nego Krstarica)
Meni se zasvidela ta ideja sa pisanijem iz praktičnih razloga, u narodu poznatijih kao: tračarenje...
Vazdan nekih novosti i bisera, pa vidiš se sa ovim, pa drž priču, pa vidiš se sa onim, pa drž ponovo istu priču... pa posle petog ponavljanja iste stvari prolupaš i dosadi ti...
Kockice su se sklopile kada mi se i na poslu prerila čaša i tako je nastao prvi post: 05.09.2005...
Nakon toga bilo je još par pisanija, pa sam malo zaratio sa crnogorcima i preneo blog ovde gde je i sada...
U početku je to bio "blogčić za užu familiju"... krug prijatelja koji su sporadično navraćali... Kasnije, kako je vreme prolazilo, priča se širila... Pojavljivali su se neki agregatori, pa neki drugi servisi, pa je broj posetioca rastao u vremenu od 10ak na ~20, pa na ~30... i evo, konacno smo ovih dana na broju ~40ak stalnih posetioca...
E, sad, da se vratim na pitanje koje mi je postavljeno. Šta ja imam stvarno od toga...
Da ne filozofiram imam u suštini samo 2 stvari:
1. Vidi sliku... mislim, šta reći...
Apropo toga, izgleda da sam nekog mnogo povredio nekim tekstom (ima ih, ima), pa su mi malo pljuvali po prozoru komentarišući anonimno...
2. Eto, kad se hvalim da se hvalim do kraja: dobio sam (a i prihvatio) ponudu da pišem za jedan drugi blog. Doduše nije za široke narodne mase, već za široke programerske mase. Taj blog se bavi IT problematikom, tj. jedim delom IT-a.
Sve u svemu... mislim da ima više lepih nego ružnih stvari.
Upoznao sam (čuj upoznao, čitao i mislio o onome što pišu) mnoge drage ljude (OŠTRA SRPSKA PERA), video da nas ima koji mislimo svojom glavom...
Iako vas ne znam pojedinačno, drago mi je da ste tu. Lepo je znati da jedno (u današnje vreme i dva) solidno odeljenje dolazi na ovaj moj Odeljenski Čas.
Do 2o2-gog texta, voli Vas Vaš, nadam se prijatelj,
NoctuaForYou
Twitter: Prati me
